Video nadzor u vrtićima – preka potreba ili zadiranje u privatnost?

Polazak u vrtić je prekretnica za svakog mališana, ali i roditelja. Dete se socijalizuje, uči kako da se ponaša u zajednici, kako da se ophodi prema vršnjacima, usvaja pravila i rutine i polako postaje član društva. Roditelji takođe prolaze kroz proces prilagođavanja, jer svoje najveće blago moraju da povere na čuvanje drugim osobama. To je za svakog roditelja težak zadatak, čak i kada zna da će dete boraviti u bezbednom prostoru, okruženo stručnim osobljem. U tom kontekstu, video nadzor u vrtićima postaje ključan element koji dodatno osigurava sigurnost dece i smanjuje brigu roditelja..

Međutim, događaji koji su osvanuli u svim domaćim medijima tokom protekle godine, uspeli su da poljuljaju poverenje koje je pažljivo građeno između roditelja i predškolskih ustanova. Nekolicina bezbednosnih incidenata u vrtićima izazvala je burnu reakciju javnosti i ogromnu zabrinutost. Provale, krađe, oštećenja imovine, vršnjačko nasilje, mobing, nesreće koje su možda mogle biti izbegnute – ne možemo da ne postavimo pitanje koliko je dete u vrtiću zaista bezbedno. Baš zbog sve veće učestalosti ovakvih događaja, deluje da će obavezna instalacija video nadzora i drugih sistema tehničke zaštite u vrtićima biti jedna od proaktivnih mera koja će obeležiti godinu pred nama.

Pojačana bezbednost vrtića – prvi korak

Za početak je važno istaći da obrazovne ustanove ne bi trebalo da vrše instalaciju sigurnosnih sistema na svoju ruku. Ceo proces mora biti u skladu sa zakonskim regulativama, dok se sama izrada projekta i ugradnja komponenti uvek mora prepustiti stručnjacima. Na samom početku, neophodno je izvršiti procenu rizika u zaštiti lica, imovine i poslovanja, te kreirati Plan obezbeđenja vrtića.

Kvalitetno rešenje tehničke zaštite nije “one-size-fits-all” model, čak i kada se radi o obrazovnim ustanovama koje funkcionišu na sličan način. Svaki vrtić mora proći kroz detaljnu bezbednosnu procenu, kako bi se pažnja obratila na sve individualne potrebe i tehničke uslove. Na ovaj način se preventivno eliminišu svi potencijalni propusti i bezbednost prostora se automatski podiže na novi nivo. 

Na zahtev uprave vrtića, ceo projekat na sebe preuzimaju stručnjaci iz različitih oblasti. Vrši se identifikacija i analiza rizika koji pripadaju različitim kategorijama, uz preporuku mera za prevenciju ili eliminaciju postojećih rizika. Na osnovu prikupljenih informacija, projektuje se odgovarajuće rešenje tehničke zaštite objekta, koje se detaljno specifikuje Planom obezbeđenja. U zavisnosti od potreba i uslova, plan može uključivati ugradnju rampi, ograda, pametnog osvetljenja, sistema kontrole pristupa, alarmnih i protivpožarnih sistema, video nadzora i drugih sistema tehničke zaštite.

Kamere u vrtićima: Briga za bezbednost ili zadiranje u privatnost?

Kad god se pokrene tema instalacije kamera za video nadzor, automatski se postavlja i pitanje zadiranja u intimu. Ugradnja nadzornih sistema u vrtiće je posebno osetljiva tema, jer podrazumeva snimanje dece tokom boravka u štićenom prostoru. Informacije iz različitih delova sveta dodatno pojačavaju zabrinutost roditelja. Primera radi, u Hong Kongu su 2015. godine nadzorne kamere postavljene u toalete vrtića. Ovaj postupak je izazvao burne reakcije roditelja, iako su nadležni isticali da bi se snimao samo deo predviđen za pranje ruku. Strah od zloupotrebe snimljenog materijala je opravdan i stvaran, čak i kada se pojavi kao neželjeni produkt nastojanja da se deca zaštite na najbolji mogući način.

Pravilna upotreba kamera: Sigurnosna mera ili potencijalni rizik?

Iz tog razloga, postoji nekoliko ključnih pravila koja se odnose na strateško pozicioniranje nadzornih kamera u obrazovnim ustanovama:

• Kamere se ne smeju instalirati u učionicama, svlačionicama i toaletima.
• Moraju se postaviti natpisi koji jasno obaveštavaju o mestu i svrsi nadzornih kamera.
• Ovi natpisi moraju biti transparentni i vidljivi zaposlenima i posetiocima.

Kod ugradnje sigurnosnih sistema u ustanovama za decu, važno je da sve bude usklađeno sa Zakonom o zaštiti podataka. Svi zahtevi prikladnosti, proporcionalnosti i opravdanosti moraju biti ispunjeni u skladu sa svrhom. Samim tim, instaliranje video nadzora mora biti primerena mera za povećanje bezbednosti dece i mora predstavljati poslednju liniju zaštite. Zakon o privatnom obezbeđenju dodatno propisuje da svaka ustanova ima Akt o proceni rizika, kojim se definiše i upotreba sigurnosne opreme.

Zaključujemo da sama ugradnja sistema video nadzora u vrtićima, bez plana i primene odgovarajućih tehničko-organizacionih mera, neće povećati bezbednost objekta. Naprotiv, nestrateška instalacija može ugroziti sigurnost dece jer pitanje ograničavanja pristupa kamerama možda nije rešeno na odgovarajući način.

Mišljenje roditelja i preventivne mere

Koliko efektna može biti ugradnja sigurnosnih sistema u prostorije obrazovnih ustanova, na “svojoj koži” su, nažalost, osetili roditelji u Čačku. Naime, letos je uljez, pod okriljem noći, pokušao da provali u prostorije PU “Moje detinjstvo”. Tokom pokušaja neovlašćenog pristupa, provalnika je iznenadio alarm, koji se odmah oglasio. Kamere za video nadzor su snimile ceo događaj, te se na osnovu prikupljenih dokaza zaključilo da je provalnik lice od ranije poznato policiji, a osumnjičeni je ubrzo i priveden. Nakon sprovedenog uviđaja, utvrđeno je da vredna imovina nije otuđena ni oštećena. Provalnik je samo nekoliko sekundi boravio u hodniku objekta.
Ovaj i slični incidenti su dokaz da savremeni sigurnosni sistemi, kao što je video nadzor u vrtićima, mogu biti od velike koristi. Njihova primena značajno doprinosi podizanju bezbednosti na najviši nivo. Ipak, roditelji su i dalje na “klackalici” jer žele da zaštite decu, ali ne žele da im ugroze privatnost. Njihova zabrinutost je potpuno razumljiva. Kako bi se dodatno zaštitila privatnost dece, ali i zaposlenih i svih posetilaca, neophodno je pratiti reč zakona. Prakse koje su se već odomaćile u pojedinim zemljama, uključuju ograničavanje vremena pristupa kamerama samo na par minuta. Pristup je moguć jedino u periodu kada dete boravi u ustanovi, što dodatno doprinosi zaštiti intime, privatnosti i sigurnosti prisutnih.