Faceprint – kako funkcioniše tehnologija prepoznavanja lica Leave a comment

Kontrola pristupa je jedan od bitnih segmenata sistema zaštite ljudi, imovine i informacija – segment sa kojim se često susrećemo, ali ga ponekad i ne prepoznajemo. Naime, svaki put kada zatražimo pristup (kucanjem, kupovinom karte, čekiranjem) i na zahtev dobijemo odgovor (govorno, pregled karte, automatizovano), zapravo smo učestvovali u procesu kontrole pristupa. Jasno je da od ovakvog sistema zaštite (višestruko složenijeg) koristi mogu imati i kompanije, koje žele da zaštite zaposlene, pokretnu i nepokretnu imovinu i intelektualnu svojinu, te da kontrolišu kretanje radnika, posetilaca ili klijenata u kompanijskim objektima. Adekvatan sistem kontrole pristupa na sebe preuzima zadatak očuvanja bezbednosti i na ovaj način nam štedi vreme i novac.

Karakteristika kvalitetnog sistema kontrole pristupa, jeste i sposobnost da odgovori na tri pitanja: ko, gde i kada. Sofisticirana tehnologija omogućava da precizna analitika bude dostupna menadžmentu u svakom trenutku. 

Sam proces kontrole pristupa veoma je jednostavan za sve korisnike i sastoji se od samo dva koraka. Prvi korak uključuje prikaz pristupnih polisa (RFID kartica, PIN, otisak dlana, otisak prsta, biometrija lica…), a drugi podrazumeva validaciju pristupnih polisa, odnosno identifikaciju i verifikaciju korisnika prilikom prijave na uređaj. Ukoliko je pristup odobren, vrata se otvaraju. U suprotnom, vrata ostaju zatvorena, a ceo događaj se snima. Ako dođe do pokušaja nasilnog ulaska u prostorije, oglašava se alarm, ili se aktiviraju drugi sistemi tehničke zaštite. 

Iako kod nas i dalje dominira upotreba kartica ili očitavanje otiska prsta u cilju identifikacije, u svetu je primena faceprint metode već uzela maha. Možda će vas iznenaditi podatak da je identifikacija na osnovu unikatnih karakteristika otiska prsta (daktiloskopija), u primeni još od 1981. godine. Još je manje poznat podatak da je ceo proces osmislio i patentirao Ivan Vučetić. To je ujedno bio i naš prvi susret sa mogućnostima biometrije, koja je u to vreme i dalje delovala futuristički. Danas čak i metoda “otiska prsta” odlazi u prošlost, a njeno mesto preuzima faceprint metoda.

Kao što svi imamo jedinstven otisak prsta, tako se rađamo i sa jedinstvenim “otiskom lica”. Tehnologija prepoznavanja lica zapravo se ne zasniva na klasičnom uzimanju otiska, nego na očitavanju prepoznatljivih karakteristika lica sa utvrđene udaljenosti. Pojava pametnih tehnoloških rešenja koja imaju sposobnost prepoznavanja lica ne bi trebalo da nas čudi, jer smo i mi sami sposobni da po izgledu prepoznamo i identifikujemo različite osobe. AI tehnologija u velikoj meri svoje učenje zasniva na sposobnostima čoveka, s tim da karakteristike lica prepoznaje kao skup jedinica i nula, odnosno skup jedinstvenih podataka. Prikupljene podatke sistem čuva u bazi i po potrebi ih koristi za identifikaciju i odobrenje pristupa. Na snazi je i poseban standard (ISO 19794-5), koji određuje na koji način se podaci prikupljaju i koriste u cilju prepoznavanja lica i uspešne kontrole pristupa.

Ovakva tehnologija vam ipak deluje futuristički i nestvarno? Možemo da garantujemo da ste se sa tehnologijom prepoznavanja lica susreli i sami i to pre nekoliko godina. Naime, još 2014. godine, Facebook je uveo mogućnost automatskog prepoznavanja lica na fotografijama, a sistem je kao bazu koristio listu naših prijatelja. Na taj način nam je sam sistem (sa poprilično visokom preciznošću) predlagao koga da tagujemo na tek postavljenoj fotografiji. 

Kako funkcioniše faceprint? Napredna tehnologija omogućava da sistem u delu sekunde identifikuje osobu, na osnovu ranije unetih parametara. Prvi korak podrazumeva kreiranje baze, koja se popunjava ekstrakcijom podataka sa fotografija ili iz video zapisa. Obim baze vremenom raste, te se na taj način šire i mogućnosti identifikacije. Sistem ima sposobnost da očita karakteristike lica i identifikuje bitne parametre. U obzir se uzima preko 100 različitih parametara: razmak između čela i brade, razmak između očiju… Na osnovu prikupljenih podataka, stvara se digitalni potpis lica. Zatim se digitalni potpis upoređuje sa digitalnim potpisima koji već postoje u bazi. Ako sistem unete parametre poveže sa digitalnim potpisom lica koji je ranije pohranjen, identifikacija je uspešno izvršena. 

Zanimljivo je da se ova tehnologija inicijalno koristila za potrebe održavanja javnog reda i mira i kao pomoć prilikom identifikacije delikvenata. Faceprint se i danas, za te potrebe, uspešno primenjuje u SAD-u i Kini – zemljama koje raspolažu ogromnom bazom podataka punoletnog stanovništva. Vremenom su im se priključile i druge razvijenije zemlje, koje koriste naprednu tehnologiju za prepoznavanje lica prilikom identifikacije prestupnika. Međutim, kako to obično biva, mogućnosti savremene tehnologije kontrole pristupa svoju primenu su pronašle i u svakodnevnom životu. Naime, planirano je da se na Olimpijskim igrama u Tokiju 2020. godine primenjuje “NeoFace” sistem za prepoznavanje lica. Ovaj sistem bi se koristio za prepoznavanje i identifikaciju preko 300.000 osoba uključenih u organizaciju i održavanje igara: organizatori, sportisti, novinari, razno osoblje… Iako Olimpijske igre ipak nisu održane, smatra se da bi primena savremenog sistema kontrole pristupa na ovoj značajnoj manifestaciji kompletnu bezbednost podigla na viši nivo.

Ono što ostaje bolna tačka globalne upotrebe faceprint metode, jeste problem zadiranja u tuđu privatnost. Za razliku od daktiloskopije, gde osoba dobrovoljno daje otisak prsta za potrebe identifikacije, prikupljanje podataka kod faceprint metode može se vršiti neovlaštenom ekstrakcijom podataka iz slika i video zapisa. Dakle, sistem, bez pristanka osobe, skenira parametre lica, pohranjuje informacije u bazu i kasnije vrši identifikaciju na osnovu sačuvanog materijala.

Dodatno, ova metoda se i dalje nije pokazala kao 100% precizna, mada se na unapređenju performansi radi svakodnevno. Kombinacija ova dva problema i dalje koči intenzivniju upotrebu faceprint metode kontrole pristupa u svakodnevnom životu. Ostaje nam da pratimo na koji način će proizvođači doskočiti funkcionalnim problemima sa kojima se suočava faceprint metoda, kao i da li će zakonske regulative u budućnosti uspeti da reše problem narušavanja privatnosti stanovništva.